Znanje nije roba!

Piše: Ljubiša Rajić
(profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu)

Kako god da su se vremenom zvali - vanredni studenti, studenti iz rada, studenti uz rad, studenti na samofinansiranju i sufinansiranju - to su studenti koji plaćaju školarinu, iako studiraju na državnim univerzitetima. Za tu školarinu danas po pravilu ne dobijaju ništa ili dobijaju veoma malo, nastavu prate zajedno sa studentima na budžetskom finansiranju, a eventualno su oslobođeni naknade za ispite ili dobijaju besplatno poneku knjigu ili nešto slično. To, naravno, ne znači da je školovanje za studente na budžetskom finansiranju sasvim besplatno, jer se i od njih naplaćuju razne dažbine, a pre svega prijave ispita.

Školarine su različite od fakulteta do fakulteta. One nisu utemeljene na ozbiljnoj analizi troškova studija, već se uglavnom određuje prema potrebama fakulteta za pokriće dela plata i materijalnih troškova koje vlada ne plaća, te pretpostavci šta su studenti, odnosno njihovi roditelji spremni da prihvate bez previše protesta. Ideju o samofinansiranju podržavale su sve vlade, jer tako smanjuju budžetske troškove, a akademska zajednica je rado prihvata, jer je uvek lakše prevaliti teret na studente nego se sukobiti sa vladom i štrajkovima je naterati da u celini podmiruju troškove univerzitetskog obrazovanja.

Osnovni problem Filološkog fakulteta je što svaki jezik (uključujući književnost i kulturu koji se na njemu stvaraju) zahteva posebne nastavnike, odnosno, jednostavno rečeno, koliko jezika toliko i sintaksa i toliko i nastavnika sintakse. Broj mogućih zajedničkih predmeta je zanemarljivo mali u odnosu na druge fakultete. Kada bi se svi tehnički fakulteti spojili u jedan, onda bi na tom jedinstvenom fakultetu samo matematika i fizika bili ekvivalenti našim zajedničkim predmetima. Osim toga, učenje stranog jezika zahteva intenzivna vežbanja u malim grupama pod rukovodstvom nastavnika. Zato Filološki fakultet ima veliki broj nastavnika, od kojih nekoliko desetina radi po ugovoru o delu za minimalnu naknadu, jer Ministarstvo za prosvetu neće da ih plaća. U tom kontekstu posmatrano, školarine nisu previsoke, ali u odnosu na prihode studentskih porodica, jesu.

Da li studenti dobijaju ono za šta su platili? Ako govorimo o materijalnim uslovima studiranja (prostorije, biblioteke, grejanje i slično), ne dobijaju. Fakultetu nedostaje nekoliko desetina učionica i koja stotina kvadratnih metara čitaonica. Ako govorimo o kvalitetu nastave, brizi za studente, brzini rešavanja njihovih zahteva, korektnosti u odnosu prema njima, opskrbljenosti biblioteka, dostupnosti literature, pristupu Internetu, vremenu koje nastavnici posvećuju studentima, mentorskom radu i sličnim elementima, dobijaju otprilike isto kao na filozofskim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, što znači znatno manje nego što su najviši evropski standardi, ali više nego na drugim sličnim fakultetima u zemlji (koji, uzgred budi rečeno, u velikoj meri pozajmljuju nastavnike sa univerziteta u Beogradu i Novom Sadu). Naravno, uz određene razlike između pojedinih studijskih grupa.

Međutim, ključni problem je van fakulteta. Nužno je najzad raščistiti da li su studije privatna investicija studenata u sopstvenu privatnu budućnost ili pak investicija celog društva u svoju kolektivnu budućnost u kojoj su celom društvu potrebni filolozi, lekari matematičari i sve druge struke. Jedini ispravan odgovor je ovaj drugi pristup. Studije bi zato trebalo da budu potpuno besplatne i zasnovane na državnom budžetu. Međutim, prevagnula je ideja da studenti plaćaju, i dok se ona godinama širila, istovremeno su opadale i potpuno nestajale nepovratne stipendije i studentski krediti, a cene školarine se približile prosečnim evropskim (onde gde uopšte postoje).

Postoje još dva problema. Da su roditelji nas današnjih profesora morali u svoje vreme da nam plaćaju školarinu, veliko je pitanje koliko bi nas danas bilo na univerzitetu u zvanju profesora, a koliko u zvanju vodoinstalatera ili neke druge struke koja brzo daje posao. Ali mi radije, iz oportunizma i kukavičluka, prebacujemo teret na studente umesto da se sukobimo sa vladom i nateramo je da izdržava državni univerzitet. To je pitanje naše etike. Drugi problem je sve gore klasno raslojavanje u kome, zbog ukupnih troškova, a ne samo školarina, deca iz nižih slojeva ispadaju iz višeg obrazovanja.
Opsednutost komercijalizacijom proširila se i na naučni rad. Ključni naučni rad na univerzitetu morala bi da čine ona istraživanja čiji rezultati poboljšavaju nastavni proces, pa tek bi onda trebalo da dođu na red druga istraživanja. Međutim, naučni rad se sve više usmerava na komercijalno opsluživanje eksternih korisnika, jer to donosi novac.

Pri svemu tome rado se pozivamo na to kako se to radi u EU ili SAD, a nijedan naš univerzitet nema čak ni svoj sopstveni razvojni centar, i o svemu više govorimo po površnim utiscima nego što nešto stvarno znamo.
To važi i za školarine koje se smatraju čistim finansijskim pitanjem.

Izvor: http://www.studentskiprotest08.blogspot.com/